Ringispil u mojoj glavi

LAV U ZNAKU BIKA...IZ POLITIKE

Прича о Леону Срнецу из Цеља је помало несвакидашња. Не само зато што се свим срцем и душом везао за златарски крај где је подигао етносело – већ и зато што тамо нема човека коме није постао драг

Велнес центар у народном стилу (Снимио Милан Јанковић)

Још пре две године прочула се прича о Словенцу који негде, на неком од увачких језера, гради етносело. На којем од три језера и где тачно, нико није поуздано знао. Пука прича, мислила сам и – преварила се. Јер, мало изнад Кокиног брода, у селу Вранеш заиста се прави етносело, а гради га, баш као што се и причало – Словенац Леон Срнец. Зашто баш тамо, не може човек да се не запита док пролази путем за Прибој, стиснутим између брда. Природа јесте лепа, али ништа посебно. Исто важи и кад се крене макадамом, узбрдо, ка селу. Заобљене главице брда и ливаде испресецане камењем делују прилично једнолично све док се не изиђе на зараван на којем је етносело. И тек онда постаје јасно зашто је један човек из Цеља одлучио да своју судбину веже за овај крај. Са те заравни се пружа, мало је рећи, чаробан поглед на Увачко језеро и планине око њега. И управо тај поглед објашњава зашто један послован човек, власник фирме, има снаге и воље да, поред свих обавеза, сваког понедељка или уторка креће колима на југ Србије и у петак се враћа кући. Имајући у виду преко 700 километара вожње у једном правцу, неколико граничних прелаза и не баш најбоље путеве, та његова путовања представљају прави подвиг. Али, шта би се друго и могло очекивати од човека који се зове Леон (у преводу с латинског, лав). Мада нисам заговорник теорије да име дато на рођењу одређује карактер човека нити придајем много пажње хороскопским знацима, у Леоновом случају то као да није без значаја. За људе рођене у знаку Бика важи да су упорни и истрајни у својим наумима, а за оне у знаку Лава да су храбри. А Леон је баш такав.

Како је, уопште, дошао на ту идеју и одакле у крају скрајнутом од свих путева.

Све са Златара

Радећи у „Аеру” у Цељу, Леон је од 1988. године сваке недеље долазио у Србију. Кад се Југославија распала, за њега се ништа није променило, само је сада почео да долази због сопствених послова. Упознао је много људи, међу њима и Мирјану Зековић и њену породицу. Познанство се развило у пријатељство, а онда је уследио позив да викенд проведе у Вранешу.

– Кад сам први пут, јануара 2007. године, угледао ову панораму и језеро у даљини, као да ми је муња пројурила кроз главу и истог трена сам одлучио да и ја овде направим викендицу. Међутим, брзо сам се предомислио и, у ходу, темељи су увелико копани, одлучио да подигнем велнес центар. Породица ме је у потпуности подржала јер је везују пријатељска осећања према Србији – каже наш домаћин.

Међутим, није само природа то шти га је очарало.

Овдашњи људи су дивни, почев од оних који раде код њега, тврди Леон, па до комшија и оних са којима се дружи или службено среће у Новој Вароши. Посао схватају озбиљно, поуздани су, вредни, пуни идеја. Захваљујући томе, објашњава, имао је среће са мајсторима, пројектантима па и општинарима. Није било губљења времена пред шалтерима, шетања у круг, куцања на многа врата. Све је, за наше прилике, текло невероватно лако. Вероватно зато, размишља Леон,

што су људи из овог пасивног краја, али и из Вароши, схватили да је његово етносело и њихова шанса.

Пројекат је радио биро из Пријепоља, сви који учествују у изградњи су из тог краја, као и дрвена грађа и камен, намештај, ручно ткани прекривачи, завесе, шустикле. Једини изузетак су радови сликарке Јелене Милошевић из Београда који целом селу дају један посебан, препознатљив печат и ноту неке несвакидашње раздраганости.

И све што се буде јело и пило биће одавде, спремљено на традиционалан начин. Запослени ће се наћи међу комшијама, Варошанима.

Лепоту треба делити

Чисто, уредно, домаће

Да ли су Леонова очекивања можда ипак претерана? Уверен је да нису. У међувремену је планирао да село прошири, можда отпочне и ново. Могућности су велике и мисли да му све иде на руку: чист ваздух, идеална надморска висина, здрава храна, изузетне могућности за лов и риболов, шетњу, посматрање белоглавих супова, рафтинг на Лиму, близина манастира... На сва сумњичења пријатеља, тамо код куће, одмахује руком. Уверен је да ће довести Европу на Златар и да ће му се инвестиција од милион евра исплатити. Прве госте очекује почетком августа, али и да ће му „кривац“ за овај пројекат Мирјана Зековић помоћи, тим пре што је, водећи сопствену маркетиншку агенцију, „дубоко“ у послу. Заједно имају велике планове. Поред осталог, да им гости из белог света са београдског аеродрома стижу хеликоптером. Рачунају и на сарадњу са Центром за рехабилитацију од кардиоваскуларних обољења и болести срца на Златару. Надају се и да неће изневерити очекивања људи из краја. То је једини начин да им узврате за сву помоћ и пријатељство.

Comments (2) Posted to Generalna 08/01/2009 Edit

Procitaj ovo SANJARENJA56

Nesto me zezaju komentari,pa bilo sa da sam ti tamo napisala,ne bi videla...Znam da mozda nisam u pravu..mislim za to psovanje i sve ostalo,i mozda izgleda kao da prihvatam sve sto mi se servira,ali nije tako.I nisu svi moji tekstovi puni psovki.I nisam onakva kakva tio verovatno mislis da jesam...Kada se iznerviram,cesto ne znam sta pricam.I ne zanima me sto to nekome smeta.Ali nisam ja takva.I mozda neki moji testovi nisu prikladni,ali jbg...postoje i oni koji jesu.I eto..ne znam vise sta da kazem.Sve najbolje. :D

Comments (1) Posted to Generalna 08/01/2009 Edit

Озбиљне претње захтевају брзу казну

Када грађанин Србије упути претњу амбасадорки Аустралије, онда дипломатија убрзава судски поступак и виновник бива кажњен у најкраћем року. Али, када претње „не прелазе” државну границу и остају на домећем терену, онда „надлежни врше процене”. При том се чини да није од значаја ко прети и коме јер „сви су пред законом једнаки”. Да је Синиша Вучинић претио неком амбасадору или страном новинару, вероватно би био ухапшен и притворен, али пошто је претио нашем новинару и нашем народном посланику онда се „ствар процењује”. Прво се прикупљају информације и процењује се да ли је претња озбиљна. Тужилаштво налаже полицији да саслуша Вучинића поводом његове изјаве да ће Милош Васић, новинар „Времена” и Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније, „ускоро да праве друштво њиховом миљенику Зорану Ђинђићу”. У редакцију „Времена” стигао је чак и телеграм са „изразима најискренијег саучешћа поводом смрти господина Милоша Васића”. Реч је о врло озбиљној претњи смрћу, па се поставља питање шта се у конкретном случају процењује? Да ли надлежни можда мисле како је све то само једна врло неслана шала? Да ли чекају још једну експлозију под новинарским прозором да би проценили озбиљност претње? Или су Вучинићеву изјаву сврстали у „одомаћен политички говор”? Да ли су тиме деградирали посао новинара и функцију посланика? Биљана Ковачевић-Вучо, председник Комитета за људска права, каже: – Нису довољно заштићени сви они који јавно износе свој критички став. Вучинић не прети први пут, а његове претње увек се схвате као неозбиљне. Кораћ је потписник Декларације о Сребреници, која директно смета оним људима који штите Синишу Вучинића, а о њему сви говоре као о неозбиљном играчу. Међутим, он је озбиљан играч, па није могао свако да седи крај Милошевића у ноћи хапшења. Експонент је оних којима одговара да Вучинић изиграва некакву луду и да не буде озбиљно схваћен, али он озбиљно прети и требало је да истог тренутка буде под третманом надлежних државних органа. Биљана Ковачевић-Вучо напомиње да овлашћења државних органа у оваквим случајевима нису мала и да не значи да нема опасности ако претње нису реализоване. Да ли је у пракси често да оптужени за угрожавање сигурности буду у полицијском или судском притвору, питали смо Миодрага Мајића, председника Првог општинског суда у Београду. – Није ни правило ни изузетак да у Србији буде притворен онај ко изриче озбиљне претње. У последње време, ипак, чешће се из притвора него са слободе доводе на оптуженичку клупу људи којима се суди за угрожавање сигурности и претње – каже Мајић – много је важније да суђење почне у што краћем року после изречене претње и да се учинилац брзо казни него да се одмах на почетку одреди притвор а да се епилог отегне унедоглед. Брзина поступка је важна, јер људи морају већ једном да схвате да не могу да говоре шта год хоће и да ће бити кажњени ако прете и угрожавају нечију сигурност – наглашава председник Првог општинског суда. Не значи да претња није озбиљна ако окривљени није у притвору, напомиње он, као што ни одређивање притвора није показатељ да је претња озбиљна. Она може да буде схваћена и само као нечији политички манифест којим се сакупљају политички поени.

Comments (0) Posted to Generalna 08/01/2009 Edit

VULGARNOST

MRTVA...SKROZ...ne znam sta se desava...mislim ne znam sta se meni desava.Mozda bi bilo laske kada bih jednostvano sve to sto iamma da kazem samo pljunula na papir,i napravim nesto od svega toga ali jako je tesko.Mozda zato sto mi fali jedna osoba.Mozda...

Prezivecu...

jako sam zivcana u poslednje vreme i samo mi dodje da nekoga ispsujemi izudaram...al ipa sta ako sam vulgarna?!Danas su svi vulgrani,cak su i mediji vulgarni,pa sto onda ne bih bila>STA KOJI KURAC IMA VEZE?

Comments (1) Posted to Generalna 08/01/2009 Edit

PITANJE ZA SVE BLOGERE

Da li mislite da ce vasi blogovi biti citaniji ako vas NEKO BUDE SAZALJEVAO?

Comments (2) Posted to Generalna 08/01/2009 Edit

JEBE MI SE ZA SVE

Ne razumem sta se ljud prze oko najobicnijih gluposti,zbog cega je nekome stalo da mu tekst BUDE KOMENTARISAN na blogu pa zato pisu o nekim glupostima.E bas cu da pisem o cxemu god ja hocu i sta god mi padne na pamet,zato sto ME ZABOLE KURAC da li je tekst prikladan ili ne i zato sto mi misljenja ljudi koje ne pozanjem nisu bitna.KO VAS JEBE SVE NA BLOGU.mislim ono bez uvrede,ali imam ja svoj zivot i svoje ljude,koji naravno ne zive u kompjuteru,pa zato moze da odjebe svako ko se ne slaze samnom.POZZZZ <3

Comments (4) Posted to Generalna 07/31/2009 Edit

bez teksta

Pokusavam da napisem nesto,vezano za moj zivot..nesto zbog cega mi je jako tesko,ali bolje da ne pisem.Kao da nekoga zanima sta ja imam da kazem.Bolje da pisem o nekim glupostima,nego da pisem o necemu sto se desava meni.a boli...boli sve jace...

Comments (2) Posted to Generalna 07/30/2009 Edit

Jutro je tu,a tu sam i ja

Milslila sam da ce boleti kada shvatim da si srecan...kada vidim koliko si zaljubljen...Ali ne osecam nista.NISTA jedno veliko nista.Nije mi stalo.Ne zanima me.Svo vreme sa gubila vreme,a nisam shvatala sta imam blizu sebe.JBG...Uvek biramo pogresne.Tebi je svejedno.Ne secas se mene,ne znas verovatno ko sam ja,dobro znas ..ali nije ti stalo.O boze zasto sam bila toliko glupa?Nije mi bitno sada,jedino zalim sto sam toliko sebi oduzela od zivota,sto sam bila prava glupaca.Drugacije je sada.Ljubav...ma sada mi nije toliko ni bitna.Ljubav ce doci,ali ne zanima me kada,ja necu da sedim i da je cekam.

Comments (1) Posted to Generalna 07/26/2009 Edit

KANTA ZA DJUBRE

prOcItAJate aKO VaS nE mRI sUvISe NE SPAVA MI SE…razmisljala sam o cemu da pisem,pa sam pocela da pisem o svakakvim gloopostioma,pas am sve obrisala I resila da pisem o prvoj stavri koja mi padne na pamet.

KANTA ZA DJUBRE…ex…da,valjda je to najboljad stavr o kojoj mogu da isem ovako smorena,I ovao kada mi se ne spava.Pa sta bih mogla da kazem o ovom izizetno (ne)mirisljavom predmetu.Ona nam toliko znaci.I mnogo je ekonomicnija od obicne kese.I lepsa.ZaMislite kako bi bilo da u sobi drzimo crnu plasticnu kesu,kao da zivimo na deponiji.Ali I pored te svoje dobre osobine,ima I neke mane,ne?Nekako mi izgleda depresivno.Pa mislim kako I da ne izgleda,kada se u njoj nalaze otpatci ,odnosno sve najgore,sve ono sto nam ne treba.Ibsve to kada se pomesa,ima ukus neceg veoma loseg.Kanta za djubre je puna mrznje.Puna bola.Puna neostvarenih snova.Puna tuge.Tuzno mi je kada vidim u svajoj kanti za papire bacenu koru od banana.To je tako ponizavajuce za kantu koja sluzi da se u nju bacaju papyri.Xex..shvatila sma da me kante bilo koje namene nekako podsecaju na ljude.. :D

Comments (0) Posted to Generalna 07/26/2009 Edit

DOBRA STARA VREMENA

da da ... Ne znam sta mi se desava ..slusam muziku od pre 20 ,30 godina..polako odustajem os dopisivanja preko interneta…zelim da ostanem u kontaktu samo preko fiksnog I preko pisama..i sad palim TV I vidim city club…na pinku…Znaci ne verujem,to je bila najpopularnija emisija iz devedesetih..obozavala sam da je gledam..I onda pomislim na to,kako nisam jedina osoba koja bi zelela da vrati dobra stara vremena…xexe…cudim se samoj sebi…zbog cega mi se sve te stvari toliko dopadaju,ne znam.Bas nisam normalna.Ali nekako,vise mi se svidja da slusam stariju muzikujer kada je uporedim sa hitovima kratkog roka trajanja koje danas svi slusaju,sto se tice strane scene,nekako su bez emocija,I samo za slusanje u diskotekama,a sto se tice nase domace scene,ili se radi o baladama koje su za rezanje vena,ili se radi o najgorim mogucim folk pesmama koje ste prinudjeni da slusate u bilo kom klubu,da se nalazite.Cini mi se da su pesme starijih vremena mnogo pozitivnije od danasnjih pesama…I jos uvek su izuzetno slusane.Pa mislim samo ukljucite radio.Listen to the radio all the songs U know.. ili kako vec ide.. :D

Comments (0) Posted to Generalna 07/26/2009 Edit

Ovo je tekst od pre nekih mesec dana,nisam stigla da ga objavim na blogu cmok :D

IMA MALO GRESAKA,NISAM STIGLA DA ISPRAVLJAM TEKST Nije mi jasno zbog cega su neka dela u galeriji mnogo vrednija od onih koja se nalaze na ulici.Neko je uneo dusu u te slike….i jako mi je krivo kada vididm tako nesto…Ponizavajujce zneta,kada znate da su vase slike mnogo bolje od nekih tamo bezveznih slika MODERNE UMETNOSTI….jaka moderna umetnost.kojesta….to su samo nekik bogatasi,kojima zivot tolkikloo nije ispunjen pa su odlucili I slikarstvom malo da se bave,I imaju dovoljno novca da obezbede proctor u galeriji u centru grada…To me jakkoooo nervira…Osecam nepravdu tih ljudi.Ja ne vidim umetnost u dve linije na belom papairtu…IUzini sta je to?Moze neko ceo dan da mi prica o toj slici.Moze I knjigu da mi napise o njoj.Pa mogu I ja da napisem knjigu o tome…Nista tesko.to su ionako samo dve linije.Ali ono sto su ljudi prestali da cene,jesu pravi umetnici pravi dar,pravo umece nekih pravih umetnika koji stvarno zasluzuju da njihove slie stoje u nekoj galeriji,a ne na ulici.Ljudi manje obracaju n ate obicne slike.Koje btw kostajju tricavih 400 dinara dok sun a ulici,ali da stoje u galeriji kostali bih 400 evra,msilim koliko I zasluzuju da kostaju.pRAVi umetnicic ce uloziti dusu I srce u to svoje delo,iznace njen pravi motiv,a nece morati da govore o tom motivu,jer kao sto znarte slika govori vise od hiljadu reci.Dok bi se autori tih nekih bezveznih slika mortai potruditi da zainteresovanim kupcima objasne mnogo toga....ne treba biti povrasan kada se radi o takvim stavrima.Umetnost ne treba potcenjivati.Mislim zavisi o kakavoj se umetnosti radi I sta za vas predtsavlja umetnost.Ja znam sta je,I osecam je.Umetnost je svuda oko mene.Ljubav je umetnost,zivot koji zivim je deo umetnosti.Sve je umetnostn ako mi zelimo da bude.ULica koliko god tuzna I opsna bila,prestavlja umetnost.Ljudi izlazu dela na ulici,

Ljudi prevaju na ulici,ljudi prose na ulici.Ljudi prodaju na ulici.Ljudi zive na ulici.Ulica…toliko pesama toliko tuznih prica ispevanih I toliko nasliknih na slikama.Ali znate sta je najcudnije?Sto oni pravi umetnici koji ne zaradjauju od toga sto prodaju slike na ulici,sto oni ne slikaju bedu siromastvo ,tugu…Uglavnom na svakoj slici pronadjem neko more plazu sunce zalazece sunce…ljubav…umetnost…covek prosto mora da se stopi sa takvom sreedinom I glesajuci takcve slike barem na trenutak zaboravi na gradsku guzvu vrevu I ostale stavri…Ali ipak je ovo sve moderniji uzurbaniji grad,I jednostavno ne moze se proimeniti situacija.Ljudi sup revise otmeni da bi pogledali tu sliku na ulici.Ljudi se jednostavno osecaju pametno ako udju u galeriju.Izgledaju pametno.e TO SU PROSTACI NEVIDJENI.nerviraju me takvi ljudi.Ali ima nas svakakvih.ali znam dad ok god budemo postojali,postojace jos nekoliko normalnih(odnosno ludih) ljudi ,par primera ugrozene vrste,koji ce umeti da prepoznaju prave vrednosti koji ce n=biti bez predrasuda koji ce ziveti I osecati umetnost,koji nece dozvoliiti d aim pd kozu udje navika,posao,losi ljudi…Zivece I birati samo ono najbolje iz zivota…e TO JA zovem zivot,to ja zovem umetnost.

Comments (0) Posted to Generalna 07/25/2009 Edit

Danas otvaram oci...

Nakon svih ovih godina...

prelepa pesma.Evo sad se smaram,mislim ne smaram se loopam gluposti,pa cu jos malo za nekih desetak minuta da idem na jezero sa dunjom i anjom.Pa veceras verovatno u centar.Jao ide mi se na more.Tako ce mi dobro doci.Da malo ohladim glavu,da razbistrim misli,da se odmorim od svega...bas ce mi dobro doci.I nadam se da cu ici.Trebalo bi 9. avgusta.Nije bitno u koje mesto idem,samo da je na obali.Da bih ceo dan bila u moru... :DI ne znam..Imam neki osecaj...Mozda me osecaj vara,ne znam...ali imam osecaj...dobar osecaj..ne znam sto.

Kroz glavu mi svatsa prolazi.

Duge obale,i more nemirno,svet dok se rusi...volim ...te...

Comments (2) Posted to Generalna 07/23/2009 Edit

Da...bas to

evo malo necega

Otkad znam za sebe,ljudi mi govore da sa glupa.da sam nezrela…Zbog toga sam stekla utisak o sebi da sam promasena osoba.Da ne vredim ni malo.Ali to je bilo pre nego sto sam upoznala sebe.Pre nego sto sam shvatila mnoge stvari.Pre nego sto sam otvorila oci.Prre nego sto sam spoznala boju zivota.

Verovala sam da je tesko promeniti ljude.I da je jos teze da promenimo same sebe.

GLUPOST!!!Promena uopste nije teska,ako mi sami ne zelimo da dodje do promene.Ljudi se boje promena.I ja sam bila plasljiva osoba.Nosila sam sa sobom toliko predrasuda.Uvek iznova pokusavala da se utopim masu.Podvrgnula se kolotecini…Da to sam bila ja…Veoma plasljiva.Nisam smela da se suocim sa problemom.Mislila sam kako covekovi strahovi ne mogu da nestanu,da je njih nemoguce istrgnuti.Ali nisam bila svesna koliko sam gresila.Uvek sam smtrala kako je moj zivot los..kako mi se desavaju ne znma kakve stvari.

I onda kada sam videla I slusala price drugih ljudi.Kada sam videla sta je prava tuga I bol…Onda je nestala sva ta tisina u meni.Shavtaila sam kakav zivot imam I koliko mi je vredan.Koliko je samo malo potrebno da bi smo bili srecni.Sve se desava sa razogom.

I svaki dan sam srecna.Smejem se,I tako pobedim tugu.Razdvojila sam bitno od nebitnog.I ne secam se kad sam se poslednji put iznervirala.Ne moze vise nista da me iznervira.Mislim ne bas nistaaaa,ali vecina stvari ne moze.Jer,shvatila sam koliko vredim,I sitnicavi I ludi sa predrasudama,ljudi iz mase mi ne mogu nista.Sve su to kukavice.Sve su to osobe koje pored sminke nose I komplekse.Ne dam se.Posmatram I slusam svaki dan neke prosecne ljude koji toliko daju vaznosti svim problemima,toliko se brinu,toliko su nervozni,svaka sitnica moze da ih izbaci iz takta.Cemu tolika frka I panika?Posmatram neke ljude kakao su nervozni zbog istih stvari zbog kojih sam ja bila do skoro.I u njima vidim mene u proslosti.Odbacila sam sve lose,udahnula punim plucima,I krenula.Ne znam ni jag de.Bojala sam se I tad,prizanjem,ali pomalo…Nije mi bilo bitno.Nista vise.Sada sam potpuno druga osoba.Uzivam u svakoj sekundi,I ne bojim se vise nicega.Ni smrti.Ni teske bolesti.Ni nikakve tragedije.Svejedno mi je.Bitno je da zivim u ovom trenutku,jer svaki sledeci ko zna sta ce se desiti.

Comments (4) Posted to Generalna 07/23/2009 Edit

AH....

Ne znam..o cemu pisem ni o cemu razmisljam

ni nista

znam

da nikada

nikada nikada nikada verovatno...necu se zlajubit...znam