Ringispil u mojoj glavi

Још пре две године прочула се прича о Словенцу који негде, на неком од увачких језера, гради етносело. На којем од три језера и где тачно, нико није поуздано знао. Пука прича, мислила сам и – преварила се. Јер, мало изнад Кокиног брода, у селу Вранеш заиста се прави етносело, а гради га, баш као што се и причало –  Словенац Леон Срнец. Зашто баш тамо, не може човек да се не запита док пролази путем за Прибој, стиснутим између брда. Природа јесте лепа, али ништа посебно. Исто важи и кад се крене макадамом, узбрдо, ка селу. Заобљене главице брда и ливаде испресецане камењем делују прилично једнолично све док се не изиђе на зараван на којем је етносело. И тек онда постаје јасно зашто је један човек из Цеља одлучио да своју судбину веже за овај крај. Са те заравни се пружа, мало је рећи, чаробан поглед на Увачко језеро и планине око њега. И управо тај поглед објашњава зашто један послован човек, власник фирме, има снаге и воље да, поред свих обавеза, сваког понедељка или уторка креће колима на југ Србије и у петак се враћа кући. Имајући у виду преко 700 километара вожње у једном правцу, неколико граничних прелаза и не баш најбоље путеве, та његова путовања представљају прави подвиг. Али, шта би се друго и могло очекивати од човека који се зове Леон (у преводу с латинског, лав). Мада нисам заговорник теорије да име дато на рођењу одређује карактер човека нити придајем много пажње хороскопским знацима, у Леоновом случају то као да није без значаја. За људе рођене у знаку Бика важи да су упорни и истрајни у својим наумима, а за оне у знаку Лава да су храбри. А Леон је баш такав.

Како је, уопште, дошао на ту идеју и одакле у крају скрајнутом од свих путева.

Све са Златара

Радећи у „Аеру” у Цељу, Леон је од 1988. године сваке недеље долазио у Србију. Кад се Југославија распала, за њега се ништа није променило, само је сада почео да долази због сопствених послова. Упознао је много људи, међу њима и Мирјану Зековић и њену породицу. Познанство се развило у пријатељство, а онда је уследио позив да викенд проведе у Вранешу.

– Кад сам први пут, јануара 2007. године, угледао ову панораму и језеро у даљини, као да ми је муња пројурила кроз главу и истог трена сам одлучио да и ја овде направим викендицу. Међутим, брзо сам се предомислио и, у ходу, темељи су увелико копани, одлучио да подигнем велнес центар. Породица ме је у потпуности подржала јер је везују пријатељска осећања према Србији – каже наш домаћин.

Међутим, није само природа то шти га је очарало.

Овдашњи људи су дивни, почев од оних који раде код њега, тврди Леон, па до комшија и оних са којима се дружи или службено среће у Новој Вароши. Посао схватају озбиљно, поуздани су, вредни, пуни идеја. Захваљујући томе,  објашњава, имао је среће са мајсторима, пројектантима па и општинарима. Није било губљења времена пред шалтерима, шетања у круг, куцања на многа врата. Све је, за наше прилике,  текло невероватно лако. Вероватно зато, размишља Леон,

што су људи из овог пасивног краја, али и из Вароши, схватили да је његово етносело и њихова шанса.

Пројекат је радио биро из Пријепоља, сви који учествују у изградњи су из тог краја, као и дрвена грађа и камен, намештај, ручно ткани прекривачи, завесе, шустикле. Једини изузетак су радови сликарке Јелене Милошевић из Београда који целом селу дају један посебан, препознатљив печат и ноту неке несвакидашње раздраганости.

И све што се буде јело и пило биће одавде, спремљено на традиционалан начин. Запослени ће се наћи међу комшијама, Варошанима.

Лепоту треба делити

Да ли су Леонова очекивања можда ипак претерана? Уверен је да нису. У међувремену је планирао да село прошири, можда отпочне и ново. Могућности су велике и мисли да му све иде на руку: чист ваздух, идеална надморска висина, здрава храна, изузетне могућности за лов и риболов, шетњу, посматрање белоглавих супова, рафтинг на Лиму, близина манастира... На сва сумњичења пријатеља, тамо код куће, одмахује руком. Уверен је да ће довести Европу на Златар и да ће му се инвестиција од милион евра исплатити. Прве госте очекује почетком августа, али и да ће му „кривац“ за овај пројекат Мирјана Зековић помоћи, тим пре што је, водећи сопствену маркетиншку агенцију, „дубоко“ у послу. Заједно имају велике планове. Поред осталог, да им гости из белог света са београдског аеродрома стижу хеликоптером. Рачунају и на сарадњу са Центром за рехабилитацију од кардиоваскуларних обољења и болести срца на Златару. Надају се и да неће изневерити очекивања људи из краја. То је једини начин да им узврате за сву помоћ и пријатељство.